Katastrofa Ravni

            Preleteo je, ili bolje rečeno, prehodao, između zgrade Portala i Kule Alteracije. Pravljenje magijskih platformi je uvek lakše nego levitacija. Ovako je mogao da napravi jednu pločicu i stane na nju, pa onda drugu, pa treću, i onda da zaboravi na prvu. Kod levitacije je uvek morao da se održava i pomera. Nalazio se skoro sto metara iznad zemlje. Zgrada je lebdela u vazduhu. Sa njene donje strane je spadalo nešto što je ličilo na purpurni sneg. Mahnuo je rukom, iza koje su ostale male svetlucave čestice, i otvorio velika vrata zgrade Portala. Kada je ušao u mračnu unutrašnjost zgrade, namrštio se i počeškao po kratkoj bradi. Vrata su se zatvorila iza njega. Upalio je malu magijsku lampu, koja je osvetlila čitavu halu.

            Hala je bila kružnog oblika, otprilike sto metara u poluprečniku. Uz zidove je bilo malo, ravno ispupčenje, u nivou vrata, po kojem se moglo slobodno hodati. Sa četiri strane su se izvijali mali mostići, koji su vodili do centra hale. Na centru su se vrtela tri obruča, jedan u drugom. Ovo bi nekom vegameru ličilo na žiroskop, ali nije bilo to. Tri obruča su se vrtela neverovatnom brzinom, ali nisu proizvodili nikakav zvuk, niti su ikako uticali na vazduh.

            Polako je prišao centru preko jednog mostića. Zastao je i zatvorio oči. Koncentrisao se jedno duže vreme, a zatim kanalisao magiju oko sebe na tri obruča. Na čas su počeli još brže da se vrte, toliko brzo da se videla samo jedna mutna sfera, a zatim su se u mestu zaustavili, formirajući jedan obruč. U centru tog obruča su počeli da se razvijaju pipci zlatne svetlosti. Pojavljivalo ih se sve više, jedan po jedan se izvijajući sve bliže ka obruču. Uskoro je od njih nastao jedan krug. U tom krugu se žuta svetlost izvijala i talasala. Izgledala je kao površina uzburkane vode.

            Otvorio je oči i pogledao scenu pred sobom. Opet je protrljao bradu. Svrbela ga je po čitav dan. Ponekad se zapitao zašto je baš sad počeo da pušta bradu, posle toliko godina brijanja. Zakoračio je u krug i prošao na drugu stranu.

            Proputovao je večnost i beskraj za samo jedan trenutak.

            Putovanje iz jedne ravni stvarnosti u drugu je bilo nemoguće do pre dve godine. Našli su portal sasvim slučajno. Kada su naučili da ga kontrolišu, napravili su zgradu oko njega i zabranili pristup svima, sem Devetorici i njihovim pomoćnicima, i jo[ nekim visokim magijima. Počeli su da istražuju tu drugu ravan. Mnogi eksperimenti i ispiti su vršeni u tom drugom svetu. Magije je bilo manje nego u njihovom svetu, tako da je bilo teško raditi, ali su bili uporni. Svet je bio netaknut, ali nigde nije bilo života. Niko nije znao zašto. Čitav svet je bio jedan grad koji je lebdeo u vazduhu. Tlo se nije ni naziralo, već se ispod nalazio naizgled beskrajni ponor. Zgrade su pravljene od velikih kamenih blokova, i sve su bile prazne. Sobe u zgradama su bile gole i hladne. Na četiri ugla ovog grada su stajala četiri tornja. Bili su vidljivi sa svih tački ovog grada. Magije je bilo daleko više kod periferija nego kod centra grada, tako da su uopšte nisu išli tamo. Ova kapija se nalazila na jednoj strani. Na sve četiri strane je postojala po jedna kapija, ali nisu znali kako da  pokrenu ostale. Nebo je bilo čudne zelene boje. Tri sunca su uvek stajala na nebu, uvek na istim mestima.

            Čim je iskoraknuo, jak vetar mu je udario u lice. Odora mu se zavijorila iz sve snage, i morao je da se napregne samo da bi napravio jedan korak. Drugi je bio malo lakši. Svaki sledeći je bio još lakši, i odora mu se sve slabije vijorila. Kada je vetar konačno zamro, magiji su polako počeli da izlaze iz obližnjih zgrada, kao mravi iz mravinjaka. Iz jedne je izašao Ignitus, glavni pomoćnik Rardusa, jednog od Trojice alteracije. Čitava civilizacija Magija se delila na Alteraciju, Destrukciju i Kreaciju. Za svaku vrstu magije je postojalo tri glavna magija. Kada su donosili odluke koje utiču na čitavu civilizaciju, sastajali su se i glasali. Bilo ih je devet, tako da glasanje nikada nije bilo nerešeno. Ignitus je bio mlad, crnokos i zgodan dečko, uvek entuzijasta, i uvek ambiciozan. Magija mu nije išla sasvim od ruke, ali je puno znao, jer je zalazio u stare nivoe Biblioteke. Ignitus se osvrnuo oko sebe, spazio pridošlicu i duboko se naklonio.

            “Genfause, Očekivali smo vas!” uzviknuo je, da bi nadglasao vetar, i uspravio se. “Drago mi je što vas vidim.”

            “Takođe”, rekao je Genfaus. “Ima li novih otkrića?”

            “Ne, na žalost”, rekao je snuždeno Ignitus. “Ma koliko tražili i ispitivali, još nismo otkrili ni kakva magija drži ovaj grad u vazduhu, ni šta se desilo sa njegovim stanovnicima.”

            “Je li neko otišao u centar grada?” upitao je Genfaus.

            “umm, ovaj, pa....” počeo je da upliće Ignitus, gledajući u pod. Njegovu tišinu je još pojačavalo odsustvo vetra. Nije znao kako da objasni Genfausu, jednom od trojice Kreacije, da su svi suviše uplašeni da idu tamo gde nema magije.

            “Dve godine smo ovde, i još niko nije bio u centru?!” proderao se Genfaus, pa se odmah zatim smirio. “Dobro, izgleda da ću morati ja sam da odem”, rekao je, i pogledavši Ignitusa, dodao “Možeš i ti da pođeš ako hoćeš.”

            “Ovaj, pa, da, što da ne...” rekao je nesigurno Ignitus.

            “Pa, onda me prati!” viknuo je Genfaus i počeo da hoda ka centru, pravo od zida i portala. Drugi magiji su se razmili po periferijama grada, tako da ih nisu ni videli. Hodali su samo napred, ponekad skrećući da bi zaobišli poneku zgradu, ali uvek nastavljajući ka centru. Ignitus je često pokušavao da pokrene razgovor, ali je Genfaus uporno ćutao. Koračao je ravnomerno i brzo, tako da ga je Ignitus jedna stizao i često je morao da potrči. Genfaus je bio velik čovek, dugih nogu i snažnih ruku. Bio je dobro fizički razvijen, za razliku od većine magija, uključujući tu i Ignitusa. Nedostatak magije se sve jače i jače osećao i Ignitus je mislo da će povratiti. Magija je nedostajala toliko da ga je je bolelo. Pokušao je najobičniji trik koji je znao, da zapali vatricu na dlanu, ali nije bilo dosta magije čak ni za to.

            Uskoro su stigli do jedne niske, široke građevine. Pogledali su se međusobno i otišli do jednih od četvoro vrata. Genfaus je ušao u mrak prvi. Ignitus je duboko udahnuo i, spuštenih ramena, ušao za njim. Kada su sišli niz desetak stepenica, hodnik je naglo skrenuo. Genfaus je nastavio da hoda niz hodnik, sve dok se nije otvorio. Stajali su na jednom krugu, sličnom kao kod portala u njihovoj ravni, samo što nije bilo poda, i umesto četiri mostića, stajale su stepenice. Silazile su, sa sve četiri strane gde su bili hodnici, ka kvadratnom delu poda koji je lebdeo usred vazduha. Na tom centru je bilo nešto. Ili neko.

            Kako su prilazili, počeli su da razaznaju siluetu čoveka koji kleči, ali nešto u vezi te siluete nije bilo u redu. Kada su prišli bliže, videli su da to nije ljudsko biće. Bio je to jedan ogroman čovekoliki gušter. Klečao je zatvorenih očiju, ravnomerno dišući. Sva odeća koju je nosio, sada je visila u ritama, napola trula. Kada su prišli još bliže, videli su da svetli blagom ljubičastom bojom. Bio je veći od njih obojice. Čitavo telo, sem grudi, prednjeg dela vrata i stomaka, su mu prekrivale grube, oštre, sive krljušti. Tamo gde nije bio pokriven krljuštima, videla se tamno žuta koža. Ruke i noge su mu bile zastrašujuće mišićave. Na prstima je imao dugačke kandže. Stopala su mu imala tri prsta napred, jedan na peti, takođe sa zastrašujućim kandžama.

            Genfaus je pogledao Ignitusa i pokazao mu rukom da ostane gde je. Zakoračio je ka tom biću, na malu kvadratnu platformu. Kada je stao na nju, reptil je otvorio oči i brzo ustao, pa se zatim srušio. Pokušavao je da se pomera, koprcao se po podu i proizvodio neartikulisane zvuke. Na čas se zaustavio i onda se setio kako da se kreće i kako mu telo funkcioniše. Brzo je skočio na svoje noge, podigao ruke iznad glave i stisnuo pesnice.

            “KONAČNO! USPEO SAM!” povikao je glasom tako dubokim i glasnim da se jedva razumeo. Glas kao da nije dolazio iz njega, nego odnekle drugde. I odzvanjao je.

            “Beži”, šapnuo je Genfaus Ignitusu, i ovaj je počeo da se penje uz stepenice. “Uspeo u čemu?” pitao je reptila.

            “U SAKUPLJANJU MAGIJE I MOĆI!” viknuo je reptil i podigao Genfausa sa zemlje, držeći ga za vrat. “SVA MAGIJA OVOG SVETA JE MOJA!”

            “Nije sva!” viknuo je Genfaus, stenjući i pokušavajući da se oslobodi reptilovog stiska. “Još je ima po rubovima grada!” nadao se da će ga zbuniti dovoljno da popusti stisak.

            “NIJE?! PROBUDIO SI ME PRERANO! JEDNA VEČNOST NIJE DOSTA!” viknuo je reptil i prebacio stisak na Genfausovu glavu, pa mu smrvio lobanju kao ljusku jajeta. Ignitus je bio na vrhu stepeništa i video je kako Genfausovo, obezglavljeno i beživotno telo pada u ništavilo ispod grada, ponekad se malo trzajući.

            Reptil je urliknuo i počeo da skuplja moć, ojačavajući se u svakom mogućem smislu. Čestice punog spektra boja su počele da se pojavljuju oko njega i da uleću u njegovo telo, dok je on stojao sa svim svojim mišićima napregnutim. Ignitus je brzo utrčao u hodnik i nastavio da trči kada je izašao iz niske zgrade. Posle stotinak metara je prestao da trči i stao, dahćući da uhvati malo vazduha. Onda je panično nastavio da trči, jer je iza njega, kroz krov niske zgrade iz koje je izašao, prošla ogromna pesnica pokrivena sivom krljušti.

            Trčao je koliko brzo je mogao, iako je bio iscrpljen. Iza njega, reptil je rastao i sada je već bio trideset metara visok. Neke čini su polete ka njemu, sa periferija grada, gde su ostali magovi stajali. Bile su to tri munje, nekoliko vatrenih lopti i jedna sfera koncentrisane magije. Munje kao da nije ni osetio, vatrene kugle su ostavile malene crne tragove po njemu, a sferu je samo usisao u sebe. Uzvratio je činima, kakve Ignitus nikada nije video, i sa poslednjom, nekakvim snopom crveno-braon energije, jedna šestina grada se razletela na sve strane, praveći oblak od dezintegrisanog kamenja. Ignitus je nastavljao da trči, koliko brzo je mogao. Uskoro je stigao do portala, ispred kojeg je stojao Eustaus, jedan od Trojice destrukcije. Pokušavao je da otvori portal, ali je za to trebalo vremena. Za to vreme je, iza njih, reptil besneo. Počeo je da sakuplja moć opet. Čitav grad se tresao.

            “Ignituse, miči dupe!” uzviknuo je Eustaus, otvorivši portal. “Čitava ravan će se urušiti u sebe! Ništa onoliko moćno ne sme da postoji!” Dok je to govorio, oko reptila je prostor počeo da se izvija i treperi. Pored njih je protrčao jedan mladi magi, lica krvavog i izudaranog, i uleteo u portal. Ignitus je skočio za njim.

            Pao je u zgradi Portala i zakotrljao se po podu. Za njim je stigao i Eustaus. Dočekao se na noge i brzo se okrenuo ka Portalu.

            “Beži!” viknuo je Eustaus na Ignitusa. “Zatvoriću ovaj portal jednom zasvagda!”

            Ignitus se bolno pridigao i stenjući otišao ka vratima zgrade. Napravio je pločicu i stao na nju. Iza njega Eustaus je skupljao magiju oko sebe. Odjednom je i zgrada Portala počela da se trese. Iz zgrade je počela da ističe magija i da ide pravo u portal. Magije iz pločice pod Ignitusovim nogama je nestalo i on se strovalio nadole. Dok je padao bio je suviše iznemogao da vrisne, i video je zgradu Portala kako na tren raste, a zatim se skuplja u samu sebe i nestaje u blesku svetlosti. Odahnuo je, znajući da reptil neće doći ovde. Onda se setio da pada u svoju smrt.

            Brzo se skoncentrisao i napravio slabu magijsku ploču ispod sebe, koja je samo usporila njegov pad. Iza nje je brzo napravio jednu malo jaču i još nekoliko njih, svaku jaču od prethodne. Na poslednjoj se zaustavio i počeo ubrzano da diše, ležeći na njoj. Prikupljao je vazduh. Noge su ga neverovatno bolele, u glavi mu je brujalo i vid kao da mu se stalno smanjivao. Crne mrlje su počele da mu se pojavljuju pred očima i izgubio je kontrolu nad pločom ispod sebe. Nestala je i on je nastavio da pada.

            Ali samo jedan metar.

            Ignitus je posle ovih događaja razmišljao na drukčiji način. Ako je reptil stvarno narušio ravnotežu univerzuma sakupljajući magiju iz onog sveta, tamo je koncentracija magije bila neverovatna. Sakupio je previše, a po rubovima grada su još uvek postojale solidne količine magije. Video je da sve ima kraj. Genfaus, najmoćniji od najmoćnijih, ima kraj. Ravni stvarnosti imaju kraj. Večnost ima kraj. SVE ima kraj. I sve, kada dođe taj kraj, ide u Zaborav, gde ništa ne postoji. I gde sve postoji.